Састави ^.^

 Живот је леп. Испуњен је како коме; љубављу, срећом, тугом, узбуђењима, патњом, пријатељима и болом. Сви се бар једном осећамо празно, узнемирено и уплашно. Да бисмо напунили батерије и добили потребну енергију да наставимо тамо где смо стали , морамо имати мало мира. Тај мир, ја проналазим на једном тихом месту које нико не може дотаћи и откључати осим мене. Кључ је само код мене и не може се украсти. Сваке ноћи, моји снови посећују ту земљу.   Ходајући, босим ногама додирујем меку пролећну траву. По њој расуте латице ружа маме погледе чинећи место још чаробнијим. Преда мном леже висока брда која окружују шуме пуне питомих животиња. Сада већ пресрећна што сам поново тамо где знам да припадам, весело јурим ка ''свом'' дрвету трешања.   Дрво се налазило уз саму обалу мени најдражег језера. Вода у њему била је бистра, питка и испуњена шкољкама и рибама свих врста. Две реке, широких корита, уливале су се у језеро доносећи са собом понеког лабуда боје снега. Поред је

  Љубав је творац нас, непресушна инспирација и наш оснлонац у животу. Без ње, наш живот нема смисла.  Скупоцени драгуљ који се само једном у животу стиче, посебан је осећај који се не може описати већ се мора доживети.  Када се заљубимо, заправо то и не схватамо и несвесно, по цео дан, посматрамо особу која нам се свиђа и призивамо је у нашој машти. Са својим пријатељима коментаришемо њен изглед и описујемо је као јединствену особу, племените душе. Када нам вољена особа коначно приђе и она нас заволи, често, нажалост, откријемо ону другу, не тако лепу страну њене личности.Зато је љубав чешће разочарање него радост.   Неузвраћена љубав је такође једно не тако лепо искуство које смо сви сигурно бар једном доживели. Такви тренутци натерају нас да верујемо како никоме није стало до нас, како нас нико не воли и све посматрамо црно. Ипак, брзо заборавимо на све што нас мучи када у нашем стомаку поново осетимо лептириће. Полако, наше срце постаје пуно и заокупљено новом особом која у

  Када чујем реч '' Антлантида '' појави ми се загонетни осмех на лицу. То је место које је заокупирало моју машту у касним ноћним сатима када сам била мала, али и сада. Баш то место је дестинација мојих снова.   Искачем из чамца наоружана опремом за роњење и препуштам се баскрајном  океану. Док полако тонем ка дну, поред мене пливају велика јата шарених риба различитих величина. Једног тренутка, све око мене постало је жуто. Било ми је мало чудно на почетку док нисам схватила да се једна риба закуцала у моју маску за роњење. Склонила сам је, а затим пустила и угледала тло под ногама. Почела сам да корачам. Своје ходање пре бих описала као скакање по планетама док се песак заједно са шкољкама дизао попут прашине у кући. Око мене налазиле су се непрегледне плодне равнице налик њивама са пуно воћа и поврћа. Испред мене стајала је огромна гвоздена капија, а изнад ње натпис '' Добродошли у Атлантиду! '' урезан сребрним словима.   Када се капија отворил