Како ја замишљам Антлантиду

  Када чујем реч '' Антлантида '' појави ми се загонетни осмех на лицу. То је место које је заокупирало моју машту у касним ноћним сатима када сам била мала, али и сада. Баш то место је дестинација мојих снова.

  Искачем из чамца наоружана опремом за роњење и препуштам се баскрајном  океану. Док полако тонем ка дну, поред мене пливају велика јата шарених риба различитих величина. Једног тренутка, све око мене постало је жуто. Било ми је мало чудно на почетку док нисам схватила да се једна риба закуцала у моју маску за роњење. Склонила сам је, а затим пустила и угледала тло под ногама. Почела сам да корачам. Своје ходање пре бих описала као скакање по планетама док се песак заједно са шкољкама дизао попут прашине у кући. Око мене налазиле су се непрегледне плодне равнице налик њивама са пуно воћа и поврћа. Испред мене стајала је огромна гвоздена капија, а изнад ње натпис '' Добродошли у Атлантиду! '' урезан сребрним словима.

  Када се капија отворила, преда мном се указао прелеп, модеран град под водом. Шетајући одушевљено улицама те божанствене земље, срела сам много људи који су ме срдачно поздрављали и пожелели ми добродошлицу.

  Центар града био је препознатљив по великом дворцу окруженом зидинама беле и плаве боје. Улазак у њега није био дозвољен свакоме, јер се то место сматрало светим. Око дворца налазиле су се виле налик хотелима у Њујорку сазидани од злата и украшени стотинама драгог камења. Наставила сам са обиласком.

  Продавнице су личиле на разнобојне собице, док су споља одавале утисак огромног сребрног накита. Одмах после низа кућа и продавница, од којих је свака била другачија, пут је водио ка прелепим парковима какви се ни у свету не виђају. Изгледали су као плод маште неког детета, а на скоро свакој кривини налазио се споменик посвећен некој славној личности. Ваздух који сам удисала пролазећи кроз парк, подсетио ме је на ваздушне бање у којима сам, као мала, боравила са својом породицом.

  После парка, стигла сам до мени најлепше дестинације у Атлантиди. То је био предиван аква парк сазидан од дијаманата, са великом капијом на почетку од злата и сребра. Тобогани, који су се низали дуж парка поред огромних базена, били су толико високи да им врхове нисам могла видети. Сама помисао на њихову величину, задавала ми је малу вртоглавицу. Најбоље од свега било је то што су купаћи костими били бесплатни. Узела сам један и, обукавши се, започела своју авантуру.

  Легенда казе да је Атлантида потопљена услед катаклизмичког догађаја и заувек нестала на дну бескрајних океана. Други кажу да она и сада постоји и налази се на неком мирном и тихом месту попут раја где људи никада немају проблеме и увек су срећни и на чијим обалама можемо само чути шапат таласа који ударају о стене. Не знам које од ове две легенде су тачне, али сам сигурна да ће Атлантида као мали рај и плод моје маште, још дуго живети у мени.