Љубав је сусрет највећи на свету

 Љубав је творац нас, непресушна инспирација и наш оснлонац у животу. Без ње, наш живот нема смисла.

 Скупоцени драгуљ који се само једном у животу стиче, посебан је осећај који се не може описати већ се мора доживети.

 Када се заљубимо, заправо то и не схватамо и несвесно, по цео дан, посматрамо особу која нам се свиђа и призивамо је у нашој машти. Са својим пријатељима коментаришемо њен изглед и описујемо је као јединствену особу, племените душе. Када нам вољена особа коначно приђе и она нас заволи, често, нажалост, откријемо ону другу, не тако лепу страну њене личности.Зато је љубав чешће разочарање него радост.

  Неузвраћена љубав је такође једно не тако лепо искуство које смо сви сигурно бар једном доживели. Такви тренутци натерају нас да верујемо како никоме није стало до нас, како нас нико не воли и све посматрамо црно. Ипак, брзо заборавимо на све што нас мучи када у нашем стомаку поново осетимо лептириће. Полако, наше срце постаје пуно и заокупљено новом особом која у нашим очима изгледа лепше него у огледалу.

  Она постаје наш свакодневни циљ и разлог због ког ујутру, из кревета, устајемо ведрог лица. Та особа постајала је једини део слагалице у нама који је недостајао. Плашимо да јој признамо своја осећања.

  Тако је било и са мном. Данима сам патила због своје предходне љубави, да нисам ни приметила она два плава ока из друге смене како ме непрестано са чежњом посматрају. Тада нисам знала да, у исто време док ја патим за неким, друга особа то исто чини због мене. Онда смо се један дан упознали. Био је јако срећан и помало збуњен док смо разговарали. Нисам знала зашто, али из неког разлога ми се допао. Почели смо да се дружимо. Сваки други дан смо се виђали и непрестано причали, а тема никада није било доста. Речи су текле саме од себе, као река. Сваким даном постајали смо све блискији. Једне ноћи, док смо се дописивали, рекао ми је како имам дивне очи боје ведрог неба и како је и сам мој живот такав. Одговорила сам му да га је он учинио таквим. Тада сам, после скоро два месеца, поново осетила лептириће у стомаку.

  Прошле су недеље од те дивне ноћи коју нисам преспавала. Провела сам је гледајући у плафон и замишљајући себе у његовом загрљају. Схватила сам да сам се заљубила. Наравно, то му нисам признала. Бојала сам се да ћу га изгубити, а то би било превише за мене. Веровала сам да и он мене воли колико и ја њега, али нисам знала како да га то запитам. Онда је једноставно све стало на своје место. Изашла сам са њим код ''нашег'' дрвета. Говорио ми је о некој девојчици која му се свиђа. Било ми је помало криво, а онда ме је запитао да ли желим да знам њено име. Није сачекао мој одговор док сам га гледала већ очима пуним суза. Приближио ми се и пољубио ме. Био је то најлепши тренутак у мом животу и сигурна сам да ћу га памтити заувек. Касније смо урезали наша имена у дрво и легли испод њега. Бројала сам звезде у његовом загрљају. Овај пут, то није био пријатељски загрљај. Осећала сам се пресрећно, јер се моји снови још од оне ноћи сада коначно остварују. 

  Живот је цвет, љубав је мед. Као што цвет не може опстати без меда, тако људи не могу без љубави. Тешко је волети, још теже не волети, а најтеже пронаћи особу која и вас воли.