Место мојих снова

 Живот је леп. Испуњен је како коме; љубављу, срећом, тугом, узбуђењима, патњом, пријатељима и болом. Сви се бар једном осећамо празно, узнемирено и уплашно. Да бисмо напунили батерије и добили потребну енергију да наставимо тамо где смо стали , морамо имати мало мира. Тај мир, ја проналазим на једном тихом месту које нико не може дотаћи и откључати осим мене. Кључ је само код мене и не може се украсти. Сваке ноћи, моји снови посећују ту земљу.

  Ходајући, босим ногама додирујем меку пролећну траву. По њој расуте латице ружа маме погледе чинећи место још чаробнијим. Преда мном леже висока брда која окружују шуме пуне питомих животиња. Сада већ пресрећна што сам поново тамо где знам да припадам, весело јурим ка ''свом'' дрвету трешања.

  Дрво се налазило уз саму обалу мени најдражег језера. Вода у њему била је бистра, питка и испуњена шкољкама и рибама свих врста. Две реке, широких корита, уливале су се у језеро доносећи са собом понеког лабуда боје снега. Поред језера налазила се клупица у свим дугиним бојама. Не знам зашто, али више сам волела да лежим испод ''свог'' дрвета и посматрам је замишљајући дугу на ведром, јутарњем небу, него да седим на њој. Тако је било и овог пута.

   Дивила сам се лепоти природе, док су се зраци сунца пробијали кроз крошње дрвета обасјавајући трешње. Једна је пала баш у моје крило. Осетила сам њен примамљив мирис и укус чим сам је ставила у уста. Она је учинила да више не осећам глад. Захваљујући том дивном осећају топлоте и задовољства, заспала сам окружена црвркутом малих плавих птичица. 

  Већ је залазило сунце када сам отворила своје очи и схватила да је време да кренем кући. Док сам одлазила малим путељком окренула сам се да бих последњи пут осетила нежан поветарац на свом лицу који је постајао све јачи и хладнији. Залазак сунца учинио је да небо поприми нежну ружичасту боју и допринесе осећају као да је све само леп сан.

  Некад се осећам као мало дете док путујем кроз оваква места. Родитељи ме често критикују како свет гледам ружичастим наочарима и све замишљам у савршенству. Али, мени се све то свиђа и свако место попут овог на које одлазим, волим и доживљавам на посебан начин. Никада нећу заборавити чари детињства која су ми сваки дан чинила узбудљивијим и лепшим, због чега мој живот никада није досадан!