Све ми је тада изгледало тужно

  Чудно је то како ми људи прекасно схватимо шта поседујемо.

  Једна изрека каже да Бог даје, али и узима. Нисам знала да Бог може да ми одузме све што ми је животу давало смисла. Нерадо сам се уверила у то.

  Пре само два месеца, упознала сам Вука, преко игрице. Дописивали смо се и тако једно друго упознавали. Због његовог начина изражавања знала сам да је посебан. Заволела сам га као никога до тад; другачије, очаравајуће, неописиво. Та наша ''веза'' спојила нас је више и развила дубља осећања него што смо имали према људима који су били поред нас. Често је смишљао кратке песмице о мени и њима ме засмејавао. Имали смо много заједничких особина, а најлепша је била љубав према писању. Били смо уметничке душе. Као и ја, Вук је радо проводио време у читању, писаљу и маштању. Иако ми то никада није рекао, знала сам то, осетила сам.

  Не бих претерала када бих рекла да см га волела чак више и од моје породице. Својом појавом мамио је осмехе на лице. Нико од мојих пријатеља из града ме није подржавао. Без обзира на критике због мог односа са њим, заљубила сам се. Знала сам да га могу виђати ретко, јер је живео у другом граду. Није ми сметало. Пристала сам и на то. Обећао ми је да ћемо се видети када почне лето. Од тада сам почела да бројим сваки секунд који пролази и била све узбуђенија. Месец дана након његовог обећања, видели смо се. Његове смеђе очи заволела сам још више и лепше. Имали смо исте погледе на свет и тог дана смо сатима непрестано разговарали о свему. Ћутали смо једино док смо јели, а то је трајало пет минута. Били смо мртви уморни и гладни када ме је одвео на језеро, његово омиљено место. Седела сам на мекој трави у његовом топлом загрљају, док су последњи зраци сунца обасјавали овај непоновљив тренутак. По природи сам пробирљива, строга и јака, али са њим осећала сам се попут малог беспомоћног детета у заточеништву љубави и потпуно се препуштала.

  Благи дрхтај мог тела учинио је да његовр очи поново сјаје, а загрљај постане још јачи. Жудела сам да му кажем оне најлепше и уједно најдубље речи, да његов пољубац мало више скрене у правцу усана, а загрљај претвори у нешро више од пријатељског.

   Нешто ме је спречавало. Бојала сам се да не изгубим оно што сам имала. Одлучила сам да му све кажем, али неки други пут, јер је све било превише лепо да би и једна реч могла то да уништи.

  Почео је да пада мрак. Било је време да се растанемо. Залетела сам се и јако га загрлила због чега се мало накашљао. Први пут, са сузама у очима, отишла сам. Пре него што су кола скренула у прву кривину, осврнула сам се да још последњи пут упутим поглед овом незаборавном дану. Приметила сам да је Вук послао један пољубац упућен мени. Краичком усана, почео је да титра нежни осмех заљубљене девојке. Једна мала бисерна суза клизила је низ моје лице. Данима нисам спавала замишљајући наш други сусрет и моје признање. Ушавши једно вече у игрицу од које је све почело, дописивала сам се са његовом пријатељицом. Помало узнемирена, са осећајем да нешто није у реду, упитала сам је шта има ново. Рекла је: '' Твој Вуле... погинуо је.'' Буквално сам буљила у монитор немогавши да верујем својим очима. Пребирала сам по успоменама, нашим заједничким тренуцима, испадима, загрљајима, сетила се свих његових песама посвећених мени, тих смеђих очију у којима сам изгледала лепше него у огледалу. Осећала сам грижу савест због свог признања које сам допустила да чека на прави тренутак. Тада сам схватила да је тај прави тренутак ишчезао онога тренунтка када сам ушла у своја кола и кренула кући и да га више неће бити.

 Све време сам писала да је лаж, да престану да се играју мојим стрпљењем и кажу ми како је све само шала. Али не, није била. Сазнала сам целу причу. Са њим је био и његов стриц који је такође погинуо, због поквареног волана. За две секунде, дан ми се претворио у пакао, а свет у рушевине пуне сећања на њега. Нисам марила што су родитељи у близини, што имамо госте, што ме је мој брат тог тренутка чупкао по коси. Неконтролисано су ми навирале бисерне сузе и квасиле ми лице на којем су се јасно оцртавале линије бола и патње и непрестано расле.

  Те ноћи, ока нисам склопила, замишљајући наш сусрет и пољбац. Стрелом изгубљене љубави погођена и дубоко рањена, тихо сам јецала. Осећања су ми била помешана. Обузимала ме је срећа док сам призивала успомене у моје срце, бес, јер знам да је имао шансу да се спасе, али су му је лекари одузели и неописива туга и бол док је срце још увек топло и пуно љубави водило борбу против памети која је изгледа побеђивала. Срце је говорило да то није истина, да ћу се поново видети са њим и да ће и он мени признати да ме воли. Памет је попут бича ошинула сва моја топла осећања према њему говоривши да ћемо се сретати још пуно времена, али само на једном месту- гробљу. На жалост, памет је била у праву.

  Прошло је месец дана. Била сам сломљена на хиљаду делова. Једва сам састављала крај са крајем, кад је дошао дан да одем у цркву. Чим се  завршила служба изашла сам напоље. Корачала сам тихо, тужно, погнуте главе, поред места где су се палиле свеће. Чудно сам се тада понашала. Осећања су ми била помешана и јако збуњена. Свећу му, тог дана, нисам упалила. Нисам желела. Да сам је упалила, горела би за живе.

   Немилосрдна судбина два невина живота, која су себе сматрала сродним и уметничким душама, остављена на милост и немилост одлуке које Бог доноси, губило је једно друго тог дана када сам излазила из цркве. У светлости сунца које је заспивало, засигурно су се гасила два нежна и заљубљена живота, превише преплашена могућим последицама тих дивних, снажних, тешких, али најлепших речи од којих сваки човек осети благи дрхтај тела и убрзано куцање срца због жудње да се баш њему упуте. Те две коначне речи које би им животе на последњи заједнички дан учиниле лепшим и посебнијим, престале су да се надају да ће икад бити изговорене из уста то двоје младих. Живот тада премладог детета угасио се због суровости живота који му пред морима искушења није допустио ни да осети слани укус слободе и праве љубави. Понео је са собом речи и љубав коју је толико желео да подели са својом најбољом пријатељицом, тајном његових песама.

  Данас, у кревету пуном бола и исцрпљености, размишљала сам животу. Поставила сам себи питање на које је само Бог знао одговор. Због свог беса и љубави нисам знала да ми је одговор све време пред очима. Смисао живота био је заправо циљ да захваљујући случајностима, судбини, срећи и несрећи окусимо слатку воду са извора среће и успеха, адреналин са извора страсти и горак укус у устима који оставља несрећан догађај иза нас. Душом ме је прожимало време које је остављало траг иза мене, док је ветар будућности лагано пиркао у моја леђа, бодрећи ме да се овде не заустављам. Одлучила сам да наставим храбрим корацима напред, ка циљу, ка бољим данима и успесима. Схватила сам да када будем стигла на крај пута, и осврнем се да још једном погледам планине иза мене, од којих је највиша она на којој ћу се тада налазити, бићу захвална Вулету што ми је помогао да кроз цео живот имам мотивацију захваљујући његовим речима: '' Када ми ти уделиш комплимент, знам да то стварно мислиш. Тада се осећам као да ме цео свет воли.'' Тада, када ми их је изговарао нисам схватала да ми је њима рекао да ме воли, да сам цео његов свет и да није сигуран да ли то исто желим да кажем њему сада. Федерико Моћа, једном приликом је написао: '' Сваки пут када волиш, ти волиш први пут...'', и био је у праву. ((: