На крају стазе дуге осам година
♥ Године пролазе, успомене се нижу, неки ожиљци бледе, а сећања на генерацију 99. годишта остаће заувек урезана у мојој души. Сада, након осам година напорног путовања и са још увек ведрим осмехом на лицу, све добија нови смисао. Све се мења. Коначно је дошао тренутак који сам стрпљиво чекала. Време је да се растанемо.
Од тренутка када смо као мала, несташна деца закорачили у учионицу, знала сам да школовање неће бити нимало једноставно. Ипак, ти тренуци, те прве четири године, памтићу вечно. Било је то лепо искуство захваљујући нашој учитељици Љиљи. Научила нас је прва слова, са њом смо обишли најлепше делове Србије, прошли кроз прве љубави и припремили се за године учења које су долазиле. Држала нас је под контролом, учила да увек помажемо једни другима, мирила нас је и праштала сваку нашу грешку.
Када смо кренули у више разреде и добили разредног старешину, све је кренуло низбрдо. Време је показало ко поседује доброту у себи, а ко је сваког тренутка спреман да забоде другоме нож у леђа. Нестала је слога, добровољне помоћи није било. Свако је гледао како да искористи знање другог. Више није постојао ентузијазам за учењем, већ само поклањање оцена. Постоје и лепи тренуци којих се радо сећам, али су били краткотрајни. Понека огреботина, која је оставила дуготрајне последице, научила ме је да никоме не смем веровати. Ипак, захвална сам им на свему.
Постала сам јака и стабилна особа баш због тих удараца. Одлазим заувек из ове школе, више се нећу враћати и нећу седети у четвртој клупи до прозора. Биће празна, али пуна мојих емоција и успомена. Преда мном је раскрсница са неколико путева. Ускоро ћу изабрати један од њих надајући се да своје одељење из основне школе више никада нећу видети.
Проблеме и људе који су ме саплитали на овој уској, али дугој стазици ка мом циљу остављам иза себе. Изграђен однос са околином и своју спремност на издају сада мењам. Потребно је да изнова поставим јаке темеље своје личности на којима ћу градити остатак своје, по свему судећи, лепе будућности. ♥
Од тренутка када смо као мала, несташна деца закорачили у учионицу, знала сам да школовање неће бити нимало једноставно. Ипак, ти тренуци, те прве четири године, памтићу вечно. Било је то лепо искуство захваљујући нашој учитељици Љиљи. Научила нас је прва слова, са њом смо обишли најлепше делове Србије, прошли кроз прве љубави и припремили се за године учења које су долазиле. Држала нас је под контролом, учила да увек помажемо једни другима, мирила нас је и праштала сваку нашу грешку.
Када смо кренули у више разреде и добили разредног старешину, све је кренуло низбрдо. Време је показало ко поседује доброту у себи, а ко је сваког тренутка спреман да забоде другоме нож у леђа. Нестала је слога, добровољне помоћи није било. Свако је гледао како да искористи знање другог. Више није постојао ентузијазам за учењем, већ само поклањање оцена. Постоје и лепи тренуци којих се радо сећам, али су били краткотрајни. Понека огреботина, која је оставила дуготрајне последице, научила ме је да никоме не смем веровати. Ипак, захвална сам им на свему.
Постала сам јака и стабилна особа баш због тих удараца. Одлазим заувек из ове школе, више се нећу враћати и нећу седети у четвртој клупи до прозора. Биће празна, али пуна мојих емоција и успомена. Преда мном је раскрсница са неколико путева. Ускоро ћу изабрати један од њих надајући се да своје одељење из основне школе више никада нећу видети.
Проблеме и људе који су ме саплитали на овој уској, али дугој стазици ка мом циљу остављам иза себе. Изграђен однос са околином и своју спремност на издају сада мењам. Потребно је да изнова поставим јаке темеље своје личности на којима ћу градити остатак своје, по свему судећи, лепе будућности. ♥
Коментари
Постави коментар