За живот, не за школу учимо
♥ Много тога научимо током живота. Неко знање ће нам бити корисно, неко неће. Ипак, неке ствари смо приморани да учимо, али то све зависи од појединца.
Однос учења и знања знатно је промењен у протеклих сто година. Најчешће идемо у школу због тога што нас неко приморава и учимо, јер нас та, нама надређена, невидљива особа условљава. Оцена као концепт је веома једноставна. Приложено знање је распоређено по нивоима од 1 до 5 и тако ђаку омогућено објективно сагледавање адекватно или неадекватно наученог. шта се деси када ђак оцене повеже са учењем и почне учити само за оцену? Шта се деси када средства сврставања знања постане сврха тог знања?
Долази до учења без разумевања, долази до схватања знања као искључиво итилитарног. Зашто су оцене тако битне ђаку? Ипак су то само бројеви на папиру. Оцене су постале центар наше мотивације за учењем.
Још од основне школе, када смо се први пут сусрели са концептм оцењивања, учени смо да нам добре оцене омогућују псао и плату коју желимо. Оцене смо навикли да посматрамо као нешто што ће нам омогућити лагодан и луксузан живот. Проблем је што је такав менталитет усојен и устаљен већ релативно дуго времена и сада га је тешко искоренити. Ако се вратимо на почетак, на постанак појма "учење", видећемо да поред емпиријског знања, које једино и има сврху, скоро сва друга знања сречена кроз живот су кампањска.
Зашто учимо? Учимо зато што нам је то у природи. Желимо да знамо све и да истражим што више. Иако не схватамо сада зашта ће нам неко градиво бити потребно, не значи да нее бити у скоријој будућности. Због тога не учимо за школу, већ за живот; јер смо радознали, јер желимо да померамо туђе и личне границе. Имамо жељу да одемо тамо где нико никада није отишао, да урадимо оно што нико није и направимо што нико није направио. Једино прикладно средство за постизање тих циљева јесте знање, што је доказано безброј пута током историје.
Школа је веома корисна установа. Она је наш посредник за сазнање, али самим њеним постојањемнаправила је парадокс: "Учимо за школу". То просто не треба бити истина, мада је често прихватају као такву. Школа нам омогућава да допремо до малог делића знања које уоп0ште постоји у свету. На појединцу је да одлучи за шта ће се у животу залагати и који су његови разлози ученја. Из моје перспективе, то је све што сам навела.♥
Однос учења и знања знатно је промењен у протеклих сто година. Најчешће идемо у школу због тога што нас неко приморава и учимо, јер нас та, нама надређена, невидљива особа условљава. Оцена као концепт је веома једноставна. Приложено знање је распоређено по нивоима од 1 до 5 и тако ђаку омогућено објективно сагледавање адекватно или неадекватно наученог. шта се деси када ђак оцене повеже са учењем и почне учити само за оцену? Шта се деси када средства сврставања знања постане сврха тог знања?
Долази до учења без разумевања, долази до схватања знања као искључиво итилитарног. Зашто су оцене тако битне ђаку? Ипак су то само бројеви на папиру. Оцене су постале центар наше мотивације за учењем.
Још од основне школе, када смо се први пут сусрели са концептм оцењивања, учени смо да нам добре оцене омогућују псао и плату коју желимо. Оцене смо навикли да посматрамо као нешто што ће нам омогућити лагодан и луксузан живот. Проблем је што је такав менталитет усојен и устаљен већ релативно дуго времена и сада га је тешко искоренити. Ако се вратимо на почетак, на постанак појма "учење", видећемо да поред емпиријског знања, које једино и има сврху, скоро сва друга знања сречена кроз живот су кампањска.
Зашто учимо? Учимо зато што нам је то у природи. Желимо да знамо све и да истражим што више. Иако не схватамо сада зашта ће нам неко градиво бити потребно, не значи да нее бити у скоријој будућности. Због тога не учимо за школу, већ за живот; јер смо радознали, јер желимо да померамо туђе и личне границе. Имамо жељу да одемо тамо где нико никада није отишао, да урадимо оно што нико није и направимо што нико није направио. Једино прикладно средство за постизање тих циљева јесте знање, што је доказано безброј пута током историје.
Школа је веома корисна установа. Она је наш посредник за сазнање, али самим њеним постојањемнаправила је парадокс: "Учимо за школу". То просто не треба бити истина, мада је често прихватају као такву. Школа нам омогућава да допремо до малог делића знања које уоп0ште постоји у свету. На појединцу је да одлучи за шта ће се у животу залагати и који су његови разлози ученја. Из моје перспективе, то је све што сам навела.♥
Коментари
Постави коментар