Анализа песме '' Офелија '' Артура Рембоа

♥   Рембо је важио за једног од ''уклетих'' песника којег су такође називали и ''крадљивцем ватре''. Он је био уверен да поезија настаје од несвесних и ирационалних дубина бића. Зато је и себе на почетку свог песништва, видео као пијани брод који носе таласи и ветрови. Са само петнаест година написао је песму испуњену трагичном судбином која је задесила невину девојку.

   Лик Офелије представља људску невиност која се нашла у опаком свету. Главни мотив песме ''Офелија'' преузет је из познатог Шекспировог дела ''Хамлет'' у коме се она јавља као један од ретких женских ликова. Млада и трагична какав је уосталом и њен читав живот, послужила је Рембоу као повод за песму у којој је подигнута на ниво симбола. Она је лепа попут снегова. За њу се везује мотив слободе као нешто што је било само жеља и сан заљубљене душе, који се руши. Она је била растрзана бирајући између оца и своје љубави према Хамлету. Њено духовно растројство и главни узрок њене изненадне одлуке за самоубиством било је очево убиство извршено од стране Хамлета.

   Први део песме краси Офелију као симбол нежности и чистоте. Рембо, такође, у првом делу песме, асоцијативно оживљава неке слике из Шекспировог дела.

   Други део песме испуњен је болом, лудошћу и патњом. Њена лудост је кротка, питома, несвесна и месчарска. Она пева романсе које само она разуме. У стиховима који имају облик директног обраћања на песнички начин се наглашава и њена романтична природа, сањалачки дух и туга. Природа овде метафорички представља унутрашње, тј. психичко стање. Она уздише док њена душа пати, да би на крају, у свом лудилу у које је упала, попут зачараног круга, извршила самоубиство бацивши се у реку. Тиме је достигла врхунац слике свог ослобођења.
  Завршна строфа краси Офелију као симбол вечне лепоте и нежности. Она ће остати упамћена по несрећној судбини и околностима у којима се нашла, као подсетник да све што је лепо, племенито и добро на крају пати. ♥