Поглед говори више од хиљаду речи *верзија за пријатељство*

  Разни људи пролази су кроз наше животе и остављали мале трагове попут млазова авиона. Њихова имена остају нам дубоко упамћена све док у потпуности не избледе. Ипак, њихови погледи остаће вечно у нашем сећању.

  Неки ће остати у ружном сећању и покушаваћемо да их кроз цео живот заборавимо, али безуспешно. Они су сваки дан покушавали да ми униште, учине ме тужном, понизе, називали ме погрдним именима, злостављали. Понизно сам им се  клањала и допуштала да ме газе рушећи ми и последње наде за боље дане. Такво је било и моје одељење, част изузетцима. Њихови погледи говорили су да ме мрзе, јасно ми давали до знања да су они главни и њима ме плашили и претили. Никога од њих нисам мрзела, али ни волела. Највише сам се радовала крају основне школе и упису у средњу. Знала сам да нико од њих неће уписати школу у коју ћу ићи ја и то ме је чинило јачом и одржавало моју наду.

  Једна посебна особа урезаће се у моје сећање за цео живот, а можда и буде крај мене тада. Њене смеђе очи подржавале су ме у свему што сам радила, нису мариле што ме '' другови'' из одељења мрзе. Баш она ме је подстакла и давала ми наду за боље дане. Она је била мој анђео чувар, мој највећи део слагалице среће, најбољи пријатељ, непресушни извор подршке и љубави. Довољно је било да се погледамо и већ смо знале како је оној другој дан отпочео. Научила ме је да се држим достојанствено, подигнуте, а не понизно оборене главе. Већину времена нисмо заправо ни причале. Споразумевале смо се погледима. То је била наша тајна веза - очи. Знала је све моје тајне и сваки пут давала обећање да ће их носити у гроб са собом. Кад сам била тужна, кад ми је било тешко, њој сам отварала душу, јер сам у њу била сигурна. Веровала сам јој као својим очима. Увек сам била поред ње, јер је била од оних који вреде.

  Сваког петка састајале смо се у углу једне мале зградице, да би смо једна другој испричале нове приче. Лудо смо се смејале, а нисмо знале ни разлог. Када је једна плакала, плакале смо обе. Чувена реченица која нас је мотивисала у животу била је: '' Заједно смо најјаче!!! ''

  Упознале смо се у првом разреду. На самом почетку, размењивале смо радознале, али и стидљиве погледе. Како смо се све више упознавале, наши погледи су постали разговори.

  Поглед говори више од хиљаду речи. Он је оличење љубави, зла, доброте, дружељубивости, свих особина. Јасно нам даје до знања у каквом смо расположењу. Њима не можемо сакрити истину. Мали део патње и бола због оног што смо изгубили или преживели, а не можемо да избацимо из наших сећања због емотивног везивања, могу осетити људи којима упућујемо погледе. Једноставно речено, очи су огледало душе, а погледи замена за речи које су често пуне не разумевања. Зато ја чешће говорим погледима, него речима, због чега сам јединствена у поређењу са другима. ;))