Родољубље у поезији српских писаца

  Родољубље представља најлепшу врлину коју неки народ може да поседује поред дара да воли. Оно се негује осећајем поноса према достигнућима и култури своје домовине, страхопоштовању њене историје и настојању да се очува њен карактер и идентитет.

  Народ, да би доказао и показао своју љубав према отаџбини, жртвовао је животе у разним ратовима и побунама. За разлику од њих, заљубљеници у лепу реч, своју љубав исказивали су кроз песме, приче и романе посвећене њиховој држави. Реченицама окићеним разним епитетима, песници 19. бека дочарали су своја и осећања Срба тог доба. Са великим одушевљењем и страхопоштовањем, Ђура Јакшић, Оскар Давичо и Ј.Ј. Змај својим стиховима водили су нас кроз историју, стварајући јасну слику дешавања и емоција неког догађаја. 

  Оскар Давичо, Србију је представио као људску фигуру која дише , пати и воли. Његова песма: ''Србија'' одише радошћу, тугом, поразима и победама које је српски народ доживео. Ђура Јакшић био је врло осетљив и имао је бунтовнички дух. Свој карактер и љубав према домовини пренео је на лист папира и написао песму: ''Отаџбина'' поводом изласка првог броја истоименог часописа.

  Док се песмама ''Отаџбина'' и ''Србија'' говори о успонима, падовима и одлукама српског народа, Ј.Ј.Змај карактерисао је нови почетак. У песми ''Светли гробови'', смрт је нови почетак, пораз једна врста победе, а погинули борци били су нада која се рађа са новим генерацијама.

  Српска историја биће вечна инспирација писцима и песницима због своје бурне судбине и непобедивог народа.