Најлепша олуја у животу

 ♥ Многе успомене и места везују нас за особе које смо много волели или их волимо и сада.

  Чинио је да лебдим у ваздуху, падам до дна и поново се дижем, учинио је да мој свет стане и све што је у њему било важно постане безначајно од тренутка када сам га први пут срела, па све до данас. Дрхтала сам од сваког погледа и речи ,а његови пољубци и нежни додири обарали су ме с ногу. Пловили смо седмим небом као да је одувек било наш дом, а онда, једне вечери, све се срушило. Место осмеха и сањалачких очију, чули су се само наши уздисаји и сусретали избезумљени погледи који су тражили изгубљену љубав. Сузе су пловиле тужним лицем тражећи свој пут. Обоје смо те ноћи плакали и седели на истом терену, а различитим клупама, једно преко пута другог.

  Пролазили су дани, а ја сам имала другог крај себе и покушавала да заборавим све те прелепе дане којих је било премало са њим. Покушала сам да порекнем да сам га икада волела, да сам била у његовом загрљају, да сам га љубила. Али, те прве љубави се никада не заборављају баш зато што су биле итините. Једноставно, свака слика имала је своју секунду у којој је настала и ни једна ми није могла изаћи из главе. Време је пролазило, а туга ме је убијала.

Ноћи су биле најгоре. Враћале су све заједничке успомене, лепе и срећне тренутке. Тада схватим да ми поново недостаје. Недостаје ми да знам да је крај мене у сваком моменту, да знам да је добро и да не пати као ја, да верује у мене када осећам мањак самопоуздања, да ми каже да ме воли када најмање заслужујем. Ухватим себе у сузама, па их зауставим. Покушам да га заборавим, али све се на крају сведе на њега, цео мој живот. Он је био моја последња мисао када затворим очи и прва када се ујутру пробудим. Вешто сам прекривала сав бол коју ми је проузроковао, уверавала сам друге да ми је свеједно. Понекад то није довољно, јер сваки пут када га спомену у мени се сломи део срца. Понекад заплачем пред његовом зградом, не зато што сам била слаба, већ предуго јака док покушавам да га позовем на интерфон и тако дозовем успомене да се врате и оживе у садашњости. Он би подигао слушалицу и ћутао, слушао моје јецаје и пијане изјаве љубави мраку уместо њему. А онда би уздахнуо, спустио слушалицу и отишао до свог прозора чекајући ме.

  Када бих чула његове уздахе, било ми је још теже, јер сам знала да ме је прислушкивао и можда сажаљевао и мислио да сам луда јер плачем пред његовом зградом. Истрчала бих испред и тамо стала, као устрељена, док се он хранио мојом тугом и болом. Није ми било битно шта други говоре за мене, већ да ли ме он и даље воли. Често и сама помислим да сам луда колико га волим.

  Месецима сам патила за њим, кидала своје живце и уништавала себи живот.

Једне вечери, срела сам га са неким девојкама и то је био последњи и најболнији ударац који ми је задао икада. Од тада сам одустала од њега, јер сам схватила да му кварим срећу. Схватила сам да је савршено срећан без мене. Да није, ја бих то знача. И гледала сам га те ноћи, а осмех исти онај који сам волела највише на свету. А не бих слагала када бих рекла да је још увек тако. ♥